1/100
Bol,tuga,zbunjenost,mržnja.Nikad nisam znala kako da objasnim ljudima odakle sam i zašto sam jedina u porodici beograđanka.Detinjstva se slabo sećam.Mislim da sam bila srećna.Znam da sam tatu retko viđala.Uvek je bio umoran i pio je dosta nekog čaja od peršuna.Često je bio bolestan.Mama je često pravila torte i kolače,čini mi se da i danas,posle više od 20 godina mogu da osetim taj miris.
Setim se i bola,užasnog bola kad smo baka i ja čule sirene.U žurbi mi je vratima priklještila prst.Levi palac je idalje drugačiji.Nekako mali i čudan.
Pričaju mi da sam bila dobro dete.Jela sam sve,sakupljala igračke za sobom.Slušala mamu,tatu,sestru.Kumu koja je sa majkom i ocem primila dok je tata bio na ratištu.Tačnije,primili su moju uplašenu majku sa ćerkom od dve godine,mojom Đurđicom.Tad nisam bila ni u planu.Pričali su mi o tom periodu,ali nikad nisam volela da slušam kako su po osnovne životne namirnice morali da idu u "Crveni krst".
Čudno mi je sve to,nekako nerealno.Previše tužno.
U podrumu starog stana u Zemunu,gde sam odrasla,našla sam jednom prilikom sunđere.Spavali su na njima,jer ih je u jednom momentu,u stanu od pedeset metara kvadratnih živelo petnaestak.Ne znam odakle bih počela,bilo bi najbolje od samog početka,zar ne?
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi
